Данас је у нашој школи обележен 21. октобар- Дан сећања на жртве из Другог светског рата.
Данас се сећамо страдања невиних цивила, ђака и наставника, после 83 године.
У оквиру тематског дана обележили смо Велики школски час, којем су присуствовали ученици са својим наставницима. Наставнице српског језика и књижевности, Марија Михајловић и Катарина Пеулић, наставник ликовне културе Петар Матовић и наставница информатике Љиљана Трмчић, заједно су реализовали наведену активност. После уводне речи наст. Катарине Пеулић, ученици су упознали присутне са историјским приликама које ду довеле до ове незаборављене трагедије. Ученици су казивали стихове “ Крваве бајке” Десанке Максимовић, као и казивање њених утисака о присећају на страдање невиних цивила у Крагујевцу, као и о настанку песме. Програм је пратила музика страдања у позадини, цртежи ученика на ову тему као и слике комплекса “Шумарице” на видео биму. Наш школски час одржан је у 12 часова у ђачкој трпезарији.
Данашњи датум не сме се заборавити. Чуваћемо сећање на 21.октобар и све оне невине жртве које су трагично изгубиле своје животе. Не смемо заборавити њихове прекинуте снове, који ће нам дати снагу да се боримо за свет у коме ће свако дете моћи да ужива у својој слободу и срећи!
Несмемо дозволити “да више ниједна птица остане сломљених крила”!
Текст уредио педагог школе, Јелена Вукашиновић
Дан сећања на жртве из Другог светског рата
Обнова интересовања за одређену личност најчешће је последица значајног датума или године – рођења, смрти, изласка из штампе поновљеног издања неког дела, а неретко повод може доћи и од обележавања неког значајног датума. То су тренуци блеска неправедно заборављених истина и лепота, које људска слабост и недовољност, окружена галамом олигархије прећуткује или превиђа.
Данас, 21. октобра 2024. године навршава се тачно 83 године од страдања недужних цивила у Другом светском рату у Крагујевцу, у Шумарицама. Тога дана немачке окупационе снаге стрељале су међу многобројним народом и око триста ђака и наставника из тадашње Мушке гиманзије. Овај догађај оставио је веома снажан утисак на цео српски национ, па тако и на једну од најзначајнијих српских песникиња 20. века, Десанку Максимовић. Ова годишњица није само прилика за сећање, већ и за промишљање о снази уместности, посебно поезије, она је ту да пренесе дубоке емоције и бол кроз време. Крвава бајка није само песма, она је сведочанство о болу и трагедији. Песникиња нам кроз стихове осликава судбину деце која су постала жртве несрећних ратних околности, представљајући њихову невиност и снове који су брутално прекинути. Ђаци су изгубили живот због идеологија које су се кретале изван њихове контроле, а њихови снови заувек су остали недосањани. Десанка користи симболике бајке да покаже реалност која је далеко од идиличне слике коју бајке представљају. У њеној песми „бајковитост“ се претвара у мрачну стварност, указујући на то да иза сваке лепе приче често стоје тешке истине. Њене речи нас подсећају да и поред страдања, љубав и сећање на изгубљене душе остају вечни. Како је то забележио Црњански у својим Хиперборејцима у нашем сећању данас се све пред нама јавља обасјано неком светлошћу, врло јасно, али кроз то пролазе црне стреле, пролећу неке тамне птице. У људском сећању чује се шапат невиних и несталих бића, плач толиких мртвих, а чују се и звона, грмљавине, јауци, па и смех. Данас сви они стоје пред нама, сузних очију, које нас тужно гледају. Питају, где смо?
Нека нас Крвава бајка инспирише да чувамо сећање на оне који су изгубили животе, да не заборавимо њихове снове и да се боримо за свет у ком ће свако дете безбрижно моћи да ужива у својој слободи и срећи!
Текст написала: Катарина Пеулић
Наставница српског језика и књижевности
